To je Ijupki pas skladnog tela. Ime španijel nije odgovarajuće, jer se ne radi o lovačkom psu, već o psu za pratnju i razonodu. Glava je u odnosu na tijelo malena, čelo je lagano izbočeno. Poželjan je predgriz Oči su tamno smede boje, uočljive i postavljene bočno.

tibetski španijel

Uši su visoko postavljene, ovešene i dobro odlakane. Bogato odlakan rep pri kretanju podigne iznad leđa. Dlaka je dvostruka, svilenkasta, kratka na obraznom delu lobanje, srednje duga po telu. Najčešće je zlatne boje, dozvoljene su i skoro sve ostale boje. Visina – od 24 do 28 cm, težina – od 4 do 7 kg. Doživi 12 godina starosti.Taj tzv. monaški pas živio je u tibetskim samostanima. Sedeo je na zidanim ogradama s kojih je svećenike i svoje rođaKe tibetske mastife, upozoravao na sve što mu se učinilo sumnjivo. Još i dan danas se ti psi dobro osećaju na klupama pod prozorima. Najmanji su od svih tibetskih pasmina.U Europi su se prvi put pojavili 1905. godine u Engleskoj, a u ostalom delu Europe su još uvijek retki. Pasminski standard sastavio je Kinološki savez Indije. Nezahtjevni su, pametni, verni, oprezni psi koji ne štekću. Za čišćenje je potrebna dobra četka. Možemo ih držati i u manjim stanovima. Prilagođavaju se svakoj životnoj okolini pa ih možemo bilo gde voditi sa sobom. Potrebno im je puno kretanja. Loše vrijeme i vetar im ne smetaju. Tibetski španijel je mirniji nego Ihasa apso. Otporan je na bolesti.

Podaci o pasminama i fotografije su preuzete iz knjige: „Velika knjiga o psima“, autora Ulrich Klevera.