Nastao ukrštanjem bullenbeisera i starog engleskog buldoga, sredinom 19. veka u Nemačkoj, bokser je danas popularna rasa u celom svetu, pa i kod nas.

nemacki-bokser

Službeni pas sa dva verijeteta (tigrasti i žuti), karakteristične glave i gubice, atletskog korpusa, borben, hrabar i temperamentan, ali i izuzetno dobrog karaktera, naročito prema ukućanima i posebno privržen deci, nemački bokser definitivno se uvukao u srca mnogim kinolozima, tzv. bokserašima za koje upućeni tvrde da su posebna vrsta ljudi, baš kao i njihovi psi. Zašto je to tako odgovore pruža tekst koji sledi.

Nastanak nemačkog boksera vezuje se za sredinu 19. veka. Ukrštanjem tadašnjih pasa, bullenbeisera i starog engleskog buldoga, koji je bio viši i okretniji od današnjeg, kao i daljom selekcijom, dobijen je – bokser. Zapravo, bullenbeiseri su bili veliki molosoidni psi, ogromne snage, velike srčanosti i izuzetno široke i jake čeljusti. Korišćeni su u lovu na medvede i divlje svinje tako što bi divljač hvatali i držali sve dotle dok lovac ne bi stigao i dokrajčio je. Međutim, sa usavršavanjem vatrenog oružja potreba za takvim psima vremenom je opadala i bullenbeiseri su izumirali u svom prvobitnom obliku.

Uporedo, dakle sa nestankom bullenbeisera sa svetske kinološke scene prošlog veka, u Nemačkoj se stvara pas koji je manje krvoločan, lakši za rad i druželjubiviji, stvara se selekcijom – nemački bokser.

Zvanično, rasa je utemeljena 1895. godine jer je tada Bokser klub iz Minhena promovisao rasu i doneo standard iste. Znači, današnji bokser je stvoren pre oko 150 godina, a zvanično je priznat pre više od 110 godina. I, ma koliko ljudima koji tu rasu ne poznaju dovoljno to izgledalo neverovatno – nemački bokser je savršenstvo linija i oblika. Počevši od tela jednog atlete do prelepe izražajne glave sa koje se, u svakom trenutku, može “pročitati” njegovo raspoloženje, gotovo kao i sa ljudskog lica.

SAVRŠENSTVO LINIJA I OBLIKA
Nemački bokser je srednje veliki pas. Mužjak boksera je visok u grebenu 57-63 centimetara i težak je između 30 i 35 kilograma. Ženke su manje i lakše: u grebenu one su visoke 53-59 centimetara, a teške su 25-30 kilograma.

Glava treba da ima relativno uzanu lobanju sa jakim čeonim prelazom (stopom), a odnos čela i nosnika treba da je u srazmeri dva prema jedan.

Kod nemačkog boksera poželjno je da gubica bude puna i dobro izražena u sve tri dimenzije. Pas je predgrizač što znači da mu je donja vilica duža od donje. Međutim, zubi se ne smeju videti kada su psu usta zatvorena. Donja vilica treba da je dobro zaobljena, a sekutići između očnjaka u donjoj i gornjoj vilici što šire razmaknuti. Maska oko njuške i očiju treba da je što tamnija.

Kada je reč o ušima, kod onih koje su kupirane, treba da su visoko nasađene i pas ih mora nositi uspravno. Kod nekupiranih ušiju one su preklopljene u bazi i priljubljene uz obraze. Takozvano “ružino uvo” (kao kod buldoga) kod nemačkog boksera predstavlja manu.

Oči nemačkog boksera su krupne i tamne; svetle, sitne i kose oči su kod ove rase mana.

Telo boksera treba da je kvadratično (posmatrano u odnosu visina – dužina). To su psi jakog kostura, a grudi dosežu do laktova prednjih nogu. Stomak je pripijen sa lepo zasvođenim rebrima. Telo je, gledano u celini, mišićavo i kompaktno.

Leđa su ravna i čvrsta, dok su ulegnuta ili šaranasta mana. Rep se skraćuje i poželjno je da ga pas nosi uspravno (sada je kupiranje repa i ušiju kod boksera zabranjeno, na žalost mnogih ljubitelja i odgajivača ove rase – prim. ured).

Dlaka je kratka, tvrda, gusta i dobro prileže uz kožu. Dlaka kod boksera može biti od žute do jelenje crvene kod jednobojnih, a od zlatno tirgraste do crvenotigraste kod tigrastih pasa.

Bokser ne sme imati više od jedne trećine tela pokriveno belinama i to, uglavnom, po grudima i šapama. Dozvoljene su i beline po vratu i bele lise na glavi.

Beli bokseri su nepoželjni u uzgoju i pravi odgajivači te plemenite rase takvu štenad odmah nakon štenjenja podvrgavaju eutanaziji. Strogo se vode i evidencije mužjaka i ženki koji su skloni davanju većeg broja belih štenaca i takvi psi se sklanjaju iz uzgoja.

To bi trebalo da posluži kao primer “odgajivačima” da se u oglasima ne pojavljuju sa reklamama tipa: “Izuzetno retka štenadu belog boksera, sa pedigreom”. Nažalost, kod nas takvi psi mogu i dobiti rodovnik, ali kupac treba da zna da u dnu svakog rodovnika stoji da pas dok ne dobije pozitivnu ocenu ne može da bude korišćen za priplod. Znači, pošto beli bokser, kao atipičan, ne može biti ocenjen, “ponosnom vlasniku” taj rodovnik ostaje samo da bi znao pretke svog psa, pa se takav beli bokser mora isključiti iz dalje reprodukcije rase.

Kod boksera, osim prelepog izgleda, na ceni je izuzetan karakter. Koliko god je on oštar, borben i nepopustljiv prema drugim psima i nepoznatim osobama, toliko je dobar i blag prema članovima porodice u kojoj živi, a posebno prema deci.

Od svog vlasnika nemački bokser zahteva stalnu ljubav i pažnju koju neštedimice uzvraća. Traži dosta pokreta i namenjen je ljudima koji vole fizičke aktivnosti i duge šetnje u prirodi.

Pošto kinolozi tvrde da savršen bokser još ne postoji, oni teže daljem usavršavanju rase, kako u eksterijeru tako i u karakteru. No, ukoliko se i dođe do “idealnog psa”, standard će se opet morati menjati pošto napori da se dobije još savršeniji pas, zapravo, nemaju granicu. U svakom slučaju, te napore odgajivača treba pozdraviti jer su oni usmereni pre svega ka poboljšanju rase.

VRHUNSKI PRIMERCI
Što se tiče vrhunskih primeraka nemačkih boksera (ako su pobede na specijalkama merilo, a ne razne lokalne izložbe), treba reći da nemački odgajivači ne vode više glavnu reč u Evropi. Naime, najveće uspehe na specijalkama nemačkih boksera sada postižu odgajivači iz Italije, Belgije, Holandije, Francuske…

Dakle, šta se desilo sa rasom u matičnoj zemlji?

U cilju dobijanja što tipičnijeg psa u eksterijeru, karakteru i opštoj upotrebljivosti (službeni pas), uzgajivači iz Nemačke su uveli uzgojni pregled na kojem komisija stručnjaka, koju određuje njihov Bokser klub, daje uzgojne dozvole i kontroliše polaganje ispita u radu. Da bi se napravila što bolja selekcija i izdvojili stvarno izuzetni primerci, uvedena je još strožija selekcija – tzv. körung.

Psi koji prođu tu selekciju to moraju da ponove i kroz dve godine što zapravo znači da se prati kakvo potomstvo daju ti psi i ukoliko se ustanovi da daju više od 15 odsto nekompletne štenadi (beli, zečja usna, kriptohridi, monohridi i sl) takvi psi gube körung i sklanjaju se iz uzgoja.

U Nemačkoj titulu godišnjeg pobednika mogu dobiti samo psi iz köring klase. Tako se i dešava da psi iz drugih zemalja, koji samo jednom prođu körung, a koji priznaje i Nemačka, osvajaju titule jer se u tim zemljama jednom dobijeni körung ne gubi, što znači da se tamo, ipak, ne vodi toliko stroga kontrola o procentu škarta koji takvi psi daju.

Zato, iako nemački odgajivači trenutno gube na izložbama (čitaj: specijalkama), oni veoma ozbiljno rade na genetskom unapređenju rase i nije daleko dan kada će psi dobijeni takvom selekcijom neprikosnoveno vladati evropskim ringovima.

Što se našeg uzgoja tiče, tu stvarno ne cvetaju ruže. Osim nekoliko entuzijasta i zaljubljenika u rasu, a koji nastoje da poprave kvalitet nemačkih boksera u našoj zemlji uvozeći mužjake iz vodećih evropskih odgajivačnica, zatim onih koji pare svoje kuje sa vrhunskim priplodnjacima u inostranstvu (koliko uspešno vreme će pokazati, jer pretpostavljam da znate onaj vic o lepotici i Ajnštajnu) sve ostalo se, na moju, ali i na žalost zaljubljenika u tu prelepu rasu, svodi na prostu reprodukciju. Kako?

Pa, lepo: odgajivači upare kuju sa najbližim (komšijskim) mužjakom, znači što jeftinije, a zatim, kada štenci dođu, navedu u oglasu neku od titula predaka i takva legla proglase “šampionskim”, “vrhunskim”… Takve štence, naravno, “zbog pedigrea i renomea” i prodaju vrlo skupo ljudima koji tu rase zaista vole ali je, iz objektivno-subjektivnih razloga, ne prate dovoljno, pa se tako tu krug i zatvara.

Međutim, najbolju sliku o uzgoju boksera kod nas pružaju silne CAC izložbe na kojima se, iz nedelje u nedelju, pojavljuju primerci veoma sumnjivog kvaliteta. Zahvaljujući upravo njima, ali i pojedinim sudijama “poznavaocima rase” (čast izuzecima) dešava se da atipični psi, čak i sa diskvalifikacionim manama, ponesu raznorazne titule, pa čak i onu – nacionalni šampion. Ali, ti naši “šampioni”, sem u Mađarskoj (i ona je puna “šampiona”), u ringovima zapadne Evrope retko dobijaju veću ocenu od tri što, s druge strane, opet, doprinosi da dotle veoma ponosni vlasnici naglo budu otrežnjeni. Ipak, da izuzeci potrvrđuju pravilo pokazala su i dva naša nemačka boksera koji su osvetleli obraz našem uzgoju, i to po ringovima Italije i Nemačke, ravnopravno se noseći i sa vodećim predstavnicima te rase (ne navodim imena da ne ispadne reklama, ali svi oni koji prate izveštaje sa izložbi znaju o čemu pišem).

No, bez obzira na sve rečeno, vi uživajte u svojim psima jer je nemački bokser rasa koja će vam sigurno ispuniti život koji će vam zbog njih, znam iz ličnog iskustva, zasigurno postati i lepši.

Preuzeto Natura broj 10 (decembar 1996)